Лекции по "Истории сербской литературе"

1. Најстарије словенско житије: особености композиционе структуре

Прво и најстарије житијно дело словенске литературе посвећено је Ћирилу и написано је око 870. године. Претпоставља се да је било готово за прву годишњицу Ћирилове смрти. Писац је непознат, мада постоје претпоставке да су га написали Методије или Климент (писао „Похвалу св. Ћирилу“ – сличности). Овај текст има високе квалитете и могао је да утиче на каснија словенска житија.

Композиција и садржај дела:

1) краћи увод у којем се говори о Божјем милосрђу, који је послао патријархалне оце; помиње се јунак од Бога одабран – Константин, први словенски учитељ..

2) подаци о родитељима: отац му се звао Лав, био је племенитог рода, служио је као војни заповедник, истичу се његове врлине: правоверан, праведан; спомиње се и домовина – Солун.

3) рођење јунака: био је седмо дете (симболичан број), када је био мало дете није хтео дојиљу, већ само мајчино млеко (остаје од доброг корена). Помиње се Лавова забринутост за Константина који се нада да ће га „отац и васпитач“ хришћана преузети на бригу. У седмој години Константин сања: тражи се да од много девојака изабере себи једну за жену. Он бира девојку светог лица, која се зове Софија (бира мудрост). Родитељи схватају смисао сна и упућују га на тај пут.

4) у време лова на коњима, са птицом на рамену, Константин одлази у лов са племићима. Ветар се подиже и односи му птицу. Дечак постаје тужан и два дана не једе. Константин, већ одрастао, сам схвата алегорију: у том лову је у ствари Бог уловио њега. Схвата да је живот пролазан и да не треба да се веже за земаљско. Паралелно са овим, прича се о школовању јунака у разним раздобљима. Константин је за узора изабрао Григорија Богослова, једног од највећих црквених отаца (читао је све његове књиге, на зиду своје собе држи крст испод којег се налази похвала Григорију).

5) Константин запада у стање неутешности због неспособности да продре у речи поједииних беседа.

6) долази до преокрета: брзина којом Константин схвата ствари, брзо се пронела на двору, он добија позив да дође у Цариград. Школовање у Цариграду (један од најлепших момената у делу) – његови учитељи су тадашње најчувеније личности.

7) Константин је избегавао женидбу. Чиновник код којег је становао, нуди му ћерку и неко од високих звања, али он то одбија: „то је велики дар за оне који за њим чезну, али ја желим прадедовску част и Божије окриље“. Постаје библиотекар.

8) даље се говори о Константиновим мисијама код Сарацена и Хазара. Беседа Јовану Граматику (припадао иконоборачком покрету). Истиче се добра композиција дела и усклађеност мотива, до изражаја долази Константинова снага ума; описане су конкретне ситуације у којим асу дочарани призори његове духовне снаге.

9) пред крај једне од мисија одгонетава тајну Соломонове чаше, на којој је на јеврејско-самарићанском језику било записано пророчанство о Христу. Затим се говори о Ћириловом одласку у Рим, спору са тројезичницима (тврдили да су „свети“ језици само јеврејски, грчки и латински).

10) последњи дани, смрт и сахрана. Ћирило обољева, привиђа му се Божији лик, он облачи хаљине и десет дана пре смрти се замонаши. Помиње се и дуга Ћирилова молитва Богу да сачува „вредно стадо коме је он био постављен за пастира“ (Словене) од безбожне злобе, тројезичке јереси итд. Методије затим моли папу да Константина однесе у манастир у Малој Азији. Међутим, неки  људи траже да се он сахрани у самом Риму. На крају, сахрањен је у Цркви св. Климента. Верује се да су закован ковчег покушали да отворе после седам дана, али то није било могуће. Говори се да се појављивала његова икона над гробом, а људи су касније долазили са свећама да се моле на том гробу.

У овом делу је уочљиво приповедање са великом љубављу и топлином; пажљиво бира лирске елементе. Уз то, постигнут је висок степен историчности и дата је опсежна Константинова биографија.    

3. Специфичности Савиног Житија св. Симеона (ктиторско житије као тип)

Прво српско житије, настало око 1208. Ушло је у састав Студеничког типика. Обичај је био да типик почиње биографијом оснивача, који би се сваког месеца помињао. Ово житије је једно од најскладнијих и најлепших. Приликом писања св. Сава се ослонио на постојеће изворе (нпр. Хиландарску повељу). Користио је и своје белешке и писма браћи у којима је спомињао Немању, описивао развој његове болести. Постоје мишљења да је у овом житију Сава веома мало места поклонио Немањином световном животу док је био владар и да је пренагласио његов монашки живот. Ово није тачно јер у прва 4 поглавља Сава говори о владавини Стефана Немање, о томе како је проширио државу, подигао задужбине и био пријатељ са византијским царом. Ту се налази и поређење Немање са Соломоном и са царом Константином као првим хришћанским владаром. Када је учврстио територију, окреће се духовним преокупацијама: размишља о души и судбини, одлучује да напусти престо и да се замонаши. На крају житија се описује Немањино боловање, смрт и сахрана. Сава се није упуштао у описивање тзв. „светих чуда“ јер Немања још није био канонизован.